Пробудивши се, Ирина је пришла прозору и кроз стакло угледала бајковит зимски пејзаж. Након што му се накратко дивила, погледала је на сат: већ је било скоро подне, а она још није доручковала. „Ето шта значи седети ноћу на интернету“, помислила је Ира, упутивши се ка кухињи. Код врата је угледала кесу са смећем. „Рекла сам да се изнесе“, пролетело јој је кроз главу, и осетила је како је обузима љутња, „макар сто пута поновила — узалуд!“ Како јој је само дошло да узме телефон, позове мужа и каже му какав је неодговоран и како јој је свега доста. Већ је замишљала како му говори: „Цео дан радим по кући, а ти ниси могао ни смеће да изнесеш кад сам те замолила. Да ли те често нешто молим?“ И како он одговара: „И ја цео дан радим и зарађујем новац за нас. Устајем у зору док ти још спаваш, враћам се касно увече уморан. А ти си цео дан код куће и мрзи те да направиш један корак више да бациш смеће? Па да бар чувaш дете, него си сама код куће…“ А онда све као и обично: море суза, двочасовни разговор са мамом, њено убеђивање да се смири, подсећање какав је Игор добар и да се она хвата за ситнице. Има ли смисла пустити емоције?
Игор је заиста био диван. У своје време, управо захваљујући добрим речима пријатеља и колега о њему, Ирина је изабрала баш њега. У суштини, није жалила због тога, јер за десет година брака никада није ни у чему оскудевала. Имала је све о чему многе жене могу само да сањају. Истина, осим једног — деце.
Пријатељи, па чак и родбина, временом су почели да им саветују да усвоје дете, али Ира и Игор никада нису могли да се сложе око тога. Понекад би се таква мисао јавила код једног или другог, али да заједно донесу одлуку — није се дешавало. Дешавало се, додуше, и да једно друго оптужују због тога што немају деце. Али би се онда помирили, тражили опроштај једно од другог, и све би се враћало у нормалу. Ирина је разумела да није проблем само у мужу, као што је и Игор знао да није све до ње.
После доручка, Ирина је ипак решила да се савлада и, као што је у последње време често чинила, без речи изнесе смеће, а да увече, када се Игор врати, чак ни не помиње то. А следећи пут га неће ни молити — да се не би нервирала. Брзо се обукла, узела кесу и изашла из стана. Љутњу је заменио осећај поноса. Силазећи низ степенице, ухватила је себе како размишља да је коначно научила мудрост о којој јој је мајка често говорила: није дала вољу емоцијама и избегла је свађу.
Изашавши из зграде, Ира је видела бабу Кату како храни велику сиву мачку остацима ручка. Мачка је похлепно јела. Поздравивши се, Ира је пришла ближе. „Јадна“, рекла је саосећајно. „Да, жао ми је животиње — уздахнула је старица — пропашће. Требало би је некоме дати. Али ко ће је узети тако трудну?“ „Па ви сте сами — узмите је“, рекла је Ира. „Биће вам лакше.“ „Јеси ли чула шта сам рекла? Трудна је. Ускоро ће окотити мачиће. Шта ћу онда? Хоћеш ли ти после да узмеш мачиће?“ Ира је збуњено упитала: „А шта ће бити с њом? И с мачићима?“ „Ко зна… смрзнуће се. Можда њу неко и узме, али са мачићима — тешко.“
Ирина ништа није рекла. Отишла је до контејнера. Када се вратила, мачка је седела испред улаза.
Ушла је у стан, али је осетила да се у њој нешто мења.
„Она нема ништа — али има децу… А ја имам све — осим тога“, помислила је.
Сузе су јој кренуле.
Одлучила је.
Помоћи ће јој.
Позвала је ветеринара.
Наручила такси.
Купила све што треба.
Вратила се по мачку.
Одвела је код ветеринара.
Све је било у реду.
Када се вратила кући, Игор је био изненађен.
Али је пристао.
Мачку су назвали Снежка.
Када је окотила мачиће, Ирина је била срећна као никад.
Бринула је о њима као о деци.
Игор је приметио да се жена променила.
Постала је мирнија.
Мачићи су временом нашли домове.
Један по један.
Снежка је остала сама.
А онда се десило чудо.
Ирина је затруднела.
После толико година.
Почела је да размишља о Богу.
Да иде у храм.
После годину дана родила је девојчицу.
Дала јој је име Снежана.
А Снежка није дочекала тај дан.
Неколико година касније, у њихов дом је дошла нова мачка.
И све се поновило.
Само сада — са љубављу која је већ била научена.