Питање увођења деце у црквени живот данас брине многе. Од ког узраста треба почети причати детету о Богу? Како је то најбоље учинити? Да ли уопште треба? Оваква питања често постављају и родитељи и педагози, а посебно они који у свом окружењу имају људе који уопште не живе црквеним животом, чија деца никада нису била у храму и ништа не знају о Богу, чак нису ни примила Свето Крштење. Неретко се свештеницима обраћају са молбом: „Оче, имам познанике (пријатеље, колеге, родбину) који не верују у Бога, нису крстили дете, не иду у храм… Како да им помогнем? Како бар њиховом детету да помогнем?“ Обично у таквим ситуацијама свештеници саветују да се не меша у туђи живот, већ да се човек моли да Господ уразуми те људе. Јер деца треба да буду послушна својим родитељима, како је речено и у једној од десет заповести. А и по световним законима одговорност за децу до њиховог пунолетства сносе родитељи, они доносе све одлуке у вези са њима. Тако дете живи онако како живе његови родитељи, ради оно што и они, понаша се као они… Али дешава се и другачије…
Пре десет година упознала сам породицу у којој нису желели ни да чују за Бога. Тада је њихов син Миша имао пет година. Дечак је имао све (скупе играчке, модерну одећу, укусну храну, чак и дадиљу и два приватна наставника), осим једног, најважнијег — Анђела Чувара, јер су Мишини родитељи сматрали да се добар човек може постати и без Светог Крштења. Дечак је растао не знајући ништа о Богу. Једном, када сам им дошла у посету, он је, приметивши на мом ланчићу привезак са ликом Богородице, упитао: „А ко је то?“ Када сам му одговорила, Миша се мало замислио, па рекао: „Моја мама има сличан накит, само су тамо нацртане две рибе, јер је рођена у знаку Риба. А код тебе је Богородица. Значи ти си рођена под сазвежђем Богородице? Али зар постоји такво сазвежђе?“ Покушала сам да му објасним, али безуспешно… Све је схватао кроз призму астрологије, којом су се бавили његови родитељи.
После неколико дана Миша ми је рекао: „Питао сам тату за Богородицу, али он ништа није знао да каже. А мислио сам да он све зна… А можеш ли ти мени да испричаш о Њој?“ Знајући став његових родитеља, одговорила сам: „Само ако ти мама дозволи.“ Мишу је то зачудило, али се догодило баш како сам очекивала — мама није дозволила. Дечак је, наравно, питао зашто, али је она само рекла: „Остави ме са тим глупостима.“ Међутим, Миша није одустао. „Мама зна ко је Богородица — рекао ми је касније — јер да не зна, и њу би занимало и питала би те. Значи да зна. Али зашто ја не смем да знам? Ту постоји нека тајна… И сазвежђе Богородице сигурно постоји, само још није откривено. Али како то сазнати?“
Следећег дана у вртићу Миша је испричао своју „тајну“ другарима. Испоставило се да никакве тајне нема. Многа деца већ знају о Богу и Богородици. Три девојчице из групе имале су привеске са Њеним ликом, а већина дечака носила је крстић. Тога дана, сазнавши много од другова, Миша је по повратку кући замолио маму да му купи крстић, али је она одбила. Он је молио, плакао, а сутрадан чак није хтео ни у вртић. То се понављало данима. На крају су родитељи попустили: „Купићемо му, па ће се смирити.“ Тако је мама први пут ушла у храм. Купила је велики сребрни крст — и Миша је био одушевљен.
У вртићу су га деца испитивала да ли је крштен. Када су чула да није, једна девојчица је рекла: „Ако ниси крштен, не смећеш да носиш крстић! То је грех!“
Код куће је Миша скинуо крст и рекао да ће га носити када се крсти. Мајка је одбила. Он је упорно објашњавао да сва деца иду у храм.
На крају је кажњен.
Али није одустао.
Једном су прошли поред храма. Миша је заплакао и мама је попустила. Ушли су. Тамо је видео икону Богородице и купељ.
— Хоћу овде да се крстим! — рекао је.
Позвали су свештеника.
Он је одговорио на сва питања.
Касније је Миша све испричао оцу.
Отац је смислио да преко кумства реши посао.
И успело је.
Миша је крштен.
И родитељи такође.
Тога дана је појео поморанџе — и алергија је нестала.
Касније је редовно ишао у храм.
И био је сигуран:
помогла му је Богородица,
чије је „сазвежђе“ тражио као дете.