Суседка по клупи није дошла у школу, па је Оља морала сама да дежура. Другови из одељења су нудили да се замене с њом, али она није пристала. Другарице из паралелног одељења, са којима је ишла кући, понудиле су помоћ, али је и њих одбила.
— Шта ту има много посла? — рекла им је Оља. — Таблу обрисати, цвеће залити и помести, а под ионако чистачица пере.
— Онда ћемо те чекати у парку — рекла је Лариса.
— Само гледај да пожуриш — додала је Јуља.
Оља је обећала да неће одуговлачити и одмах се бацила на посао, а Јуља и Лариса су отишле у парк иза школе. Тамо су често доводили млађу децу у шетњу. Селе су на клупу и почеле да посматрају како ради чистачица. Старија жена у наранџастом радном оделу, навучене капе, марљиво је грабуљала опало лишће у велике гомиле.
Да прекрате време, девојчице су смислиле забаву. Лариса је прва скочила са клупе, пришуњала се једној гомили лишћа и почела да је разбацује — прво је шутирала ногом, па затим грабила штапом.
Жена је почела да виче и прети метлом, али видевши да се девојчица не плаши, кренула је за њом. Лариса је побегла, а чистачица за њом — али није могла да је стигне.
Лариса се сакрила иза дрвета и задовољно посматрала како жена поново скупља лишће. То је подстакло и Јуљу. Заједно су почеле да трче и разбацују гомиле, док је чистачица трчала за њима и викала.
Пролазници су мислили да се деца играју.
Када су угледале Ољу, девојчице су јој потрчале у сусрет и испричале шта раде.
— Није вас срамота? — рекла је Оља. — Још кажете да су дечаци хулигани.
— Плашиш се? — подсмехнула се Лариса.
— Она је увек била кукавица — додала је Јуља.
Желећи да докаже да није кукавица, Оља им се придружила.
Али убрзо јој је игра досадила. Села је поред гомиле лишћа и замислила се.
Одједном је иза себе чула повик. Окренула се — чистачица је трчала ка њој са подигнутом метлом.
Оља је побегла, али ранац ју је успоравао. Убрзо је осетила ударац по потиљку — мокар, прљав и бодљикав.
Није је заболело, али је заплакала од понижења.
Побегла је из парка.
Код куће је дуго плакала. Чинило јој се да никада неће опрати косу и да ће трагови остати.
Од тада је избегавала парк. Јакну је поклонила, ранац уништила.
Лариса и Јуља су све заборавиле. Али Оља није.
Након школе уписала је филолошки факултет. Касније је радила као наставник, али је напустила посао и запослила се на радију.
Једном је добила задатак да припреми прилог о радницима комуналних служби.
Директор је посебно истакао Марију Ивановну.
— Четрдесет година са метлом — није лако. Цео живот је бринула о чистоћи града.
Оља је одлучила да је посети.
Марија Ивановна ју је срдачно дочекала. Причала је о свом животу, показивала награде.
Одједном је рекла:
— Највише памтим један непријатан догађај. Једном сам у парку скупљала лишће, а три девојчице су га разбацивале. Једну сам стигла и ударила метлом. И данас памтим њену жуту јакну и ранац са хипопотамом.
Оља је поцрвенела и тихо упитала:
— Шта бисте јој рекли да је сада видите?
— Ништа. Само бих јој погледала у очи.
Оља је приметила икону.
— Свештеник ми је поклонио — рекла је жена.
Оља је пришла и видела да је то икона свете кнегиње Олге.
Задрхтала је.
При одласку је три пута рекла:
— Опростите.
Марија Ивановна није разумела зашто.
А онда је рекла:
— Молим се Богу да ми омогући да је поново видим…
Оља је изашла.
Плакала је.
На јесен је помагала чистачима у парку, али јој није било лакше.
Схватила је:
право покајање је да све призна.
И кренула је ка Марији Ивановни, борећи се са страхом.
— Не сме — мислила је — да жена помисли да Бог не чује молитве.
Јер Он их чује.
А покајање мора бити истинско.