Настја је рођена у верујућој породици и од раног детињства је познала Бога. Родитељи и бака су јој често причали о Њему, а уместо бајки пред спавање читали су јој дечју Библију. Њено детињство протекло је у тешком атеистичком времену. Када је пошла у школу, често је са баком разговарала о ономе што је слушала на часовима. Учитељица је говорила да Бога нема, да су га људи измислили, да се све на Земљи одвија по законима природе. Бака ју је, пак, учила да је све створио Господ, да Он све види и чује и да ће се ускоро све променити.
Ускоро се заиста све променило. Као средњошколка, Настја је већ гледала како се храмови обнављају и како се у цркву може ићи слободно. Са петнаест година први пут се исповедила и причестила у храму (раније је свештеник долазио код њих кући, ноћу, да нико не види).
Али са слободом вере дошла су и искушења. Највеће од њих било је то што је почела да сумња. Постављала је питања на која није имала одговоре. Као дете се молила сваког јутра и вечери, па чак и током дана. Касније је почела да пропушта молитве и све ређе је одлазила у храм. На мајчине примедбе реаговала је љутито, говорећи да нема времена.
У ствари, није видела разлику између дана са молитвом и дана без ње.
Читала је о чудима, али их није разумела. Питала се: зашто не добијају сви оно што траже од Бога? Бака јој је говорила да се треба усрдно молити. Али то јој је деловало као противречност: ако Бог све може, зашто је онда све тако тешко?
Те мисли су је удаљавале од вере. Али Господ заиста све види и чује — у шта се Настја убрзо уверила.
Поздрав са Неба
Једном је Настја тражила од мајке златни ланчић.
— Зашто ти треба?
— Молим те… сви у школи носе нешто, само ја немам ништа.
Мајка је одбила.
Те вечери Настја није читала молитву, већ је разговарала са Богом:
„Ако све можеш, зашто ми не одговориш? Када бих Те замолила да ми пошаљеш ланчић с неба — зар не би могао?“
Сутрадан је осетила да јој вера слаби.
Када се враћала из школе, нешто јој је пало на главу. Уплашена, помислила је да је змија или гусеница. У парку је расплела косу — и видела златни ланчић.
Испоставило се да је пао са балкона.
Али за Настју је то био знак са Неба.
Када је испричала мајци, она се није изненадила и дозволила јој је да га носи.
Те ноћи Настја није спавала — молила се и молила да јој Бог опрости сумњу.
Он чује чак и мисли…
Временом је прича о ланчићу избледела. Настја је постала студент. Опет је желела чудо — али веће.
Ређе је ишла у храм, мање се молила. Сумње су се вратиле.
Гледала је друге студенте — неверујуће, али успешне — и питала се:
„Зашто Бог помаже њима, а не мени?“
Једном је пожелела новац — око 500 долара.
Враћајући се са пијаце, свратила је у тржни центар. Код куће је у торби пронашла тачно толико новца.
Схватила је да је случајно узела новац човеку кога је ударила торбом.
Уплашила се:
„Бог чује чак и мисли…“
Новац је вратила.
Ипак — Он постоји!
После тога је почела више да се моли. Али када је новац нестао, сумње су се вратиле.
Одлучила је да нађе посао. Није успевала.
Једног дана видела је храм у изградњи и помислила:
„Ако ми Бог помогне да нађем посао, даваћу део новца за храм.“
Истог дана почели су да је зову.
Убрзо је нашла посао као дадиља.
Почела је да одваја новац за храм.
Једном је помислила да јој је жао да да толико новца. У том тренутку дете које је чувала пало је поред ексера — за длаку избегавши повреду ока.
Настја је схватила: Бог све види, чује — и памти.
Следећег дана дала је новац за храм и поклонила ланчић за украшавање иконе.
Данас је Настја парохијанка тог храма. Тамо се венчала, крстила децу, испратила сестру.
— Нисмо је изгубили — говорила је. — Она је само прешла у други свет.
Јер Настја више није сумњала:
Он постоји.