Игор је растао као миран и послушан дечак. Када је имао 15 година, у саобраћајној несрећи погинуо му је отац. Смрт мужа његова мајка је веома тешко поднела. Управо тада је и пришла вери, почела да иде у храм. Игор је ретко ишао са њом: учење му је одузимало све време. Школу је завршио са златном медаљом, уписао факултет, који је такође завршио са одличним успехом.
По распореду Игор је дошао да ради у родни град. Мајку је то радовало, јер је његова девојка, Наталија, такође радила тамо. Познавали су се дуго, и Игорова мајка је била сигурна да ће засновати породицу. Игор је, међутим, осећао да Наташа жели да живи у великом граду, а ни њему се овде није посебно допадало, па нису журили са свадбом.
Једне летње вечери Игор и Наталија су шетали градским парком. Када су пролазили поред једне бучне групе која је седела на клупи, чули су неколико увредљивих добацивања на свој рачун. Наташа је решила да их игнорише, али Игор је био другог мишљења. Пришао је момку који је то рекао и захтевао да се извини девојци, али је заузврат чуо још више увреда на њен рачун. Тада је Игор решио да примени силу — уследио је узвратни ударац, избила је туча. Један против тројице — није било лако. Међутим, двојица су се брзо повукла, а трећи је од снажног ударца пао и слепоочницом ударио о ивичњак. Тај ударац се показао као смртоносан. „Кобна случајност!“ — кажу у таквим случајевима.
И ето Игор — одличан ученик, човек беспрекорне репутације, васпитан у доброј породици — на оптуженичкој клупи. Сведоци су се нашли, али кључну улогу у његовој судбини, може се рећи, одиграло је сведочење Наталије, јер је потврдила да је он први започео тучу, прећутавши оно што се догодило пре тога. Уопште, понашање девојке га је највише изненадило: после суда је узела одмор и отишла из града на цео месец. А Игор је добио казну за свој „витешки“ поступак.
Већ у затвору је сазнао да се Наташа удала и отишла из њиховог града. О томе му је писала мајка.
У затвор је често долазио свештеник, разговарао са затвореницима, у домском храму у оквиру колоније служила су се богослужења, обављала Исповест и Причешће. Једном је Игор пришао оцу Николају са молбом: „Баћушка, да ли могу више да не долазим ни у храм ни на разговоре?“ Знајући да се Игор ниједном није исповедио, отац Николај га је питао зашто, а младић је одговорио: „Знате, баћушка, ви причате неке нереалне приче: Бог све може, Бог ће помоћи… А како је онда допустио да човек ни крив ни дужан заврши у затвору?“ „Како ни крив ни дужан?“ — упитао је свештеник. — „Па ти служиш казну за убиство.“ „Видите — увређено је рекао Игор — ви верујете папирима, а не знате шта се дешава у души човека.“ — „Па како да знам? Код мене на исповести никада ниси био…“ — „Нисам никада био ни на исповести…“ — „Хајде онда да поразговарамо насамо, па ми све испричај.“ Игор је пристао.
У договорено време дошао је у храм, где га је већ чекао отац Николај. Испричавши своју причу, Игор је додао: „Ево, ви све говорите о покајању. А за шта ја да се кајем? Зато што сам заштитио своју девојку? Требало је да ћутим и понашам се као кукавица? То би се код вас звало смирење, па бих живео мирно… Само, знате, то није за мене. Савест би ме мучила… А поступио сам по савести — и шта сам добио? Затвор… И шта ме чека кад изађем? Посао нећу наћи — ко ће примити осуђиваног? Породицу тешко да ћу засновати — која ће девојка пожелети да живи са неким ко је био у затвору? Зато и кажем да нема смисла да долазим овде.“
„Да, много тога не разумемо — одговорио је свештеник. — Ти кажеш да си заштитио девојку. А она тебе није. Реци ми, да није било овога, да ли би знао да је способна за то?“ Игор је одмахнуо главом. „Ето… А рекао си и да си често обмањивао мајку, узимао новац од ње, а трошио га на поклоне за ту девојку. Како се мајка понашала према теби када си доспео у затвор?“ „Тешко јој је било — одговорио је — али она је мајка…“ „Ето! А што се тиче посла и породице — многи који никада нису били осуђивани немају ни једно ни друго. Твоја прича показује да свако може доћи у такву ситуацију. Зато размисли о свему и не љути се на Бога. Он те чека.“
Те речи су дубоко дотакле Игора. Сетио се како је некада мислио да никада неће завршити у затвору. Сетио се како је варао мајку. И први пут се истински замислио.
Одлучио је да дође на Исповест и Причешће.
После тога осетио је мир.
Радост.
По изласку из затвора наставио је да иде у храм. Живео је са мајком и радио у фабрици. Нико није хтео да га запосли у струци. Колеге су га избегавале, али је он то разумевао.
Живот му је деловао празно.
Једног дана у храму помислио је:
„Господ ми ипак није помогао…“
Али је додао:
„Нећу тражити ништа — само опроштај.“
Две недеље касније добио је писмо.
Био је то човек кога је упознао још на факултету.
Нудио му је посао.
Срели су се.
И живот му се променио.
Добио је посао.
Оженио се.
Добио децу.
И живи у кући коју је сам пројектовао.
Када је поново срео оца Николаја, овај му је рекао:
— Видиш како те је Господ смирио… и како те је подигао.
— А све кроз покајање.